Apatrid
Erik Frenk Rasel
Učinilo mi se kao da je izronio niotkud.Prišao je klupi i,ne obraćajući pažnju na mene,seo na drugi kraj.Odsutno je gledao u jezero.
Zalazeće sunce napravilo je požar na nebu.U smiraj dana njujorški Central park kao da je šaputao.Lišćem koje je blago trerilo,nežnim ljuljaškanjem trave,udaljenim parovima koji su,onako u potaji,nešto ćićorili.Iz daljine se čula buka iz Pete avenije.
Nemam običaj da zagledam slučajne prolaznike,ali u tom neznancu bilo je nečeg što je zaustavilo moj pogled.Trudio sam se da glavu baš sasvim ne okrenem,posmatrao sam ga kraičkom oka.
Uprkos crvenkastim tonovima koji su pljuštali s neba,ili baš zbog jakog kontrasta,čovek mi je izgledao kao da je sišao sa neke crno-bele fotografije.Crte lica blage,ten gotovo beo,kao rukavice koje je nosio.U poređenju sa crnom kosom i obrvama, odelo i cipele izgledali su tamnosivi.
Ipak,najcrnje su mu bile oči.Pomislio sam da bi svako,ukoliko bi ga duže gledao,utonuo u ta dva oka kao u ponor.Iako se nije pomerao,niti menjao izraz lica,u njegovom pogledu treperilo je nešto vragolasto.
Bio je bez šešira,ali je nosio starinski štap od ebanovine,sa srebrnom drškom,a preko ramena namerno ogrnuo crnu palerinu. Savršena slika čoveka koji očigledno nije bio sa ovih prostora.
Zabavljao sam se pogađući odakle bi mogao da potiče.Možda se radi o nekom izbeglici iz Evrope?Pisac?Čuveni hirurg?Pre bih rekao da je slikar.
Koliko god sam pokušavao da se obuzdam i ne gledam ga,nisam mogao oka da odvojim od tog zagonetnog neznanca.
Kako se u parku smrkavalo,činilo se da su mu oči sve tamnije i užarenije.A drveće iza njega spuštalo je grane kao da miluje mog slučajnog suseda.
U poređenju sa izbeglicama koje su se nepogrešivo prepoznavale na ulicama Njujorka,neznanac iz parka teško da je bio jedan od onih koji su izmakli teroru Gestapoa.Izgledao je potišteno,ali dostojanstveno.
Odjednom sam shvatio:mora da je muzičar.Mogao sam da ga zamislim kako diriguje horom od pedeset hiljada glasova.
-Veliki sam ljubitelj muzike-iznenada je progovorio neuobičajeno dubokim glasom.Konačno se okrenuo i pogledao me.
-Zaista?-morao sam nešto da kažem iznenađen ne samo što me je konačno primetio,nego što mi je i misli pogodio.-A koju vrstu muzike volite?
-Baš ovu-štapom od ebanovine neodređeno je mahnuo u krug,kao da mi je želeo da objasni da misli ns svet uopšte. -Uzbuđuju me zvuci umirećeg dana!
-U pravu ste,zaista su umirujući-trudio sam se da budem ljubazan,svestan da očigledno imam posla sa čovekom koji ne podnosi da mu se neko usprotivi.
Jedno vreme opet smo sedeli u tišini,zagledani u sunce koje je utonulo daleko,na horizontu.Mesec je već lebdeo iznad krošnji drveća.
-Niste iz Njujorka?-nisam mogao da obuzdam svoju radoznalost.
-Ne!-odsutno je navlačio rukavice odloživši štap na naslon klupe.-Ja sam apatrid.
-Baš mi je žao-nisam mogao ništa pametnije da smislim.
-Hvala vam.
Imao sam samo dva izbora.Ili da ostanem da sedim i pokušam da nastavim razgovor sa tim neznancem ili da se izvinim i odem.Izabrao sam ono prvo.
-Možda biste želeli da mi ispričate svoju sudbinu?
Okrenuo se i značajno me pogledao.Činilo mi se da sam iznenada postao jedini predmet njegovog zanimanja.Mada sam se osećao nelagodno zbog njegovih tamnih,užarenih oči,nisam želeo da skrenem pogled.
-Plašim se da ću vam oduzeti vreme-najpre mu je licem prošao neznatan,potom sve ljubazni osmeh.Primetio sam da ima savršeno bele i pravilne zube.
-Ni slučajno!Vidite i sami da sedim ovde potpuno besposlen.
-U ovim vremenima,možda se moja priča i ne razlikuje mnogo od priča ostalih ljudi-uzevši štap u ruke opet je pravio neodređene krugove po vazduhu.-Vođa je toliko postao zaslepljen sopstvenom slavom d više nije mogao da kontroliše svoje postupke.Uživevši se u ulogu nedodirljivog,počeo je da se ponaša kao neprikosnoveni sudija za sve,čak i za život i smrt.Na taj način sam ja stvorio uslove za sopstveni rad.Bar sam ja u to bio potpuno uveren.
-Shvatam!-zaista sam se uživeo u njegovu priču i dodao:-Nek' idu do đavola svi diktatori!
Štap mu je iznenada ispao iz ruke.Lenjo se sagnuo da ga digne,kao da smišlja šta će dalje da kaže.
-Zar pobuna nije uspela?-bio sam nestrpljiv da nastavi priču.
-Ne!-ponovo je štapom pravio zamišljene krugove po vazduhu.-Ispostavilo se da je pobuna bila preuranjena tako da je brzo i ugušena.A onda je,neminovno,došlo do čistki,kako to uvek biva.
Nesvesno se okrenuo prema drveću,kao da želi da zaustavi negove grane koje su ga i dalje blago milovale po leđima.
-Jasno vam je da sam ja bio glavni organizator pobune,bio sam na čelu opozicije.I dalje verujem da sam bio u pravu,ali šta sad to vredi?!Tamo više ne smem da se vratim.
-Zašto biste se uopšte vraćali?-imao sam čudno osećanje da tog čoveka odavno poznajem.-Sigurno ćete se uklopiti u ovu sredinu,garantujem.
-Nisam baš uveren da ste u pravu.Ni ovde nisam dobrodošao-glas mu je postao još dublji.-Zapravo,nigde nisam poželjan.
-Ne delujete mi kao Trocki-bio sam stvarno uzbuđen.-Uostalom,on je odavno mrtav.Razveselite se,ne gledajte na stvari crno.Sad ste u slobodnoj zemlji!
-Nijedan čovek ne može da bude slobodan dok je dostupan svom protivniku-gledao me je kao čovek kojikoji ne može lako da razume o čemu on to zapravo govori.-Kad tvoj neprijatellj ovlada svim vidovima propagande,koristi ih da svoj slučaj predstavi kao jedino ispravan.Moje stavove izvrće ruglu i sve što sam zastupao tumači kao čistu laž.Za mene u takvom "ratu" nema mesta.
-Izvinite,ali plašim se da vi Evropljani tako gledate na stvari.Ja vas zbog toga i ne krivim,tako ste,jednostavno,vaspitani,u takvim uslovima ste rasli.Ali,sad ste u Americi,u slobodnoj ste zemlji,ponavljam vam.Zagarantovana vam je sloboda govora,pisanja.Svaki pojedinac ima pravo da kaže ili napiše šta misli!-polako sam padao u vatru.
-Voleo bih da ste u pravu,zaista!
-Ja jesam u pravu!-njegova upornost polako je počela da me izvodi iz takta.-Čak i samog predsednika možete da nazovete svakakvim imenima i ništa vam se neće dogoditi.Sve dok poštujete zakon,niko vas neće dirati.
Iznenada je ustao,kao da želi da se pomeša sa drvećem.Pošto sam i dalje sedeo,njegov stas me je zaprepastio.Zar je moguće da je visok kao to drvo iza njega?Mesec mu je bojio lice čudnim bledilom.
-Kad bih samo imao delić vašeg optimizma!-okrenuo se i pošao.Palerina je lepršala za njim,kao krilo ogromne ptice.
Pratio sam ga pogledom kao hipnotisan.Teško sam ga razaznavao,kao da se polako stapao sa tminom.
-Kako se zovete?-doviknuo sam.
-Zar do sad niste shvatili?LUCIFER!